AIM: start



VIZNI REŽIM U ZEMLJAMA BIVŠE SFRJ

Slovenija:

Stanovnici Evrope

Igor MEKINA

Građani Slovenije u najveći broj zamalja sveta mogu da uđu samo sa putnim listom (pasoš), dakle - bez ulaznih viza, dok u četiri susedne države (Austrija, Italija, Madjarska, Hrvatska) putuju samo sa ličnom kartom. Iz te perspektive je situacija za običnog građanina danas čak i bolja nego u vreme kada se sa starim, crvenim "SFRJ" pasošom isto tako putovalo u većinu država bez posebnih problema. Državljani Slovenije ulaze u glatko u Grčku, Italiju, Francusku, Veliku Britaniju... što je za državu, koja je danas teritorijalno mnogo "ograničenija" od prethodne veoma važna i ohrabrujuća činjenica.

Zato se većina država koje su destinacija slovenačkih građana deli na dve grupe - one u koje se može ući bez vize do 30 dana i na one, u koje se putuje bez vize čak do 90 ili nešto više dana, turističkog boravka. U tome ima i nešto odstupanja; postoje države koje još uvek nisu priznale Sloveniju i zato nemaju uspostavljene nikakve diplomatske odnose sa Ljubljanom. Njihov broj i nije tako mali - ima ih nešto više od pedeset, što predstavlja trećinu članstva u Ujedinjenim nacijama. Ipak, rečena činjenica ne uzbuđuje preterano većinu Slovenaca, pošto se radi o udaljenijim destinacijama koje su ređa meta putnika iz Slovenije, za koje je moguće nabaviti vizu u nekoj od susednih država. Tako Sloveniju, na primer, još uvek ne priznaje sultanat Brunei koji je sa 15.400 dolara BDP po glavi stanovnika jedna od najbogatijih država na svetu. Možda je to posledica činjenice da u Bruneiu nema političkih partija, parlamenta i sličnih institucija pravne države. Nekadašnji piratski raj je skoro u potpunom vlasništvu sultana Muuda Hassanaia Bolkiaha, koji je sa 25 milijardi privatnog kapitala drugi najbogatiji čovek na svetu, iza Billa Gatesa.

Slična je situacija i sa budističkim Butanom u kome vlada kralj Jigme Wanghuck. Ili sa Afganistanom, Burmom, Lesotom, Angolom, Botswanom, Ekvatorijalnom Gvinejom, Granadom i slienim, za ovdašnje ljude egzotičnim državama.

Spisak se tu ne završava. I oni namernici koji iz Slovenije žele da putuju za Kongo, Šri Lanku, Južnu Koreju, Irak, Sejšele, Siera Leone, St. Kitts & Navis, Tuvalu, Haiti, Oman, ili Bahamska ostrva moraju malo više da se potrude oko viza.

Sve ostalo je mnogo lakše. Države u koje slovenački građani mogu da putuju bez vize su izmedju ostalih (navodimo samo neke primere, ceo spisak je objavljen na Internetu, na adresi http://www.sigov.si/mzz/) Argentina, Austrija, Belgija, Bugarska, BiH, Brazil, Kipar, Malezija,Tajvan, Češka (do 90 dana ne treba viza), Slovaeka, Vatikan, Španija, Švajcarska, Urugvaj, Velika Britanija, SAD, Eile (takodje do 90 dana ne treba viza), Danska (do tri meseca bez vize), Estonija (bez vize do 90 dana), Finska (bez vize do tri meseca), Francuska (bez vize do tri meseca), Grčka (bez vize do tri meseca), Hrvatska (bez vize do tri meseca), Irska (bez do 90 dana), Island (bez do tri meseca), Italija (bez vize do 3 meseca), Izrael (bez do 3 meseca), Japan (isto), Kanada, i tako dalje. U Južnoj Koreji može se boraviti bez vize do 15 dana.

Države, u koje se putuje bez viza do 90 dana su i Latva, Litva, Luksemburg, Mađarska, Makedonija, , Malta, Meksiko, Nemačka, Norveška, Poljska, Portugal, R Južna Afrika (do 120 dana), Rusija, San Marino, Sejšeli, Singapur (do 14 dana).

Vlasnici slovenačkih pasoša već dve godine ne moraju da traže vizu za Sjedinjene američke države. Time je Slovenija postala ne samo prva ex-jugoslovenska i eks-socijalistieka država sa takvom privilegijom, nego i jedna od svega 25 zemalja od kojih vlasti SAD ne traže vizu prilikom ulaska na svoju teritoriju. Neki su to smatrali "utešnom nagradom" koja je isposlovana kada Slovenija nije primljena u NATO u prvom krugu, a možda sve to i nema neku posebnu praktičnu vrlinu za proseenog Slovenca - mada u skučenoj državici poput Slovenije doprinosi nekom ličnom osećanju slobode većine domaćina. Pored toga, svi slovenački državljani mogu na zaobilazan način da udju čak i u EU (preko Austrije i italije) samo sa ličnim kartama.

Ukoliko bi to zaista učinili - putovali dalje samo sa ličniom kartom (npr. u Nemaeku ili druge države Šengenskog kruga), što je moguće pošto medju tim državama nema granica i pograničnih kontrola, tehnički bi napravili prekršaj. Koji bi, naravno, bio otkriven tek ako bi to nekim povodom otkrilo službeno lice.

Što se tiče viza koje građani Slovenije moraju da nabave za "bliže okruženje", situacija se tokom poslednjih godina donekle promenila, nagore. Slovenija je 1999. i 2000. godine, prateći politiku Evropske Unije, odustala od uvodjenja viza za Bugarsku, a uvela vizni režim za Rusiju, Makedoniju i Tursku, iako je to imalo negativan uticaj na zaradu u nekim turističkim centrima u Sloveniji. Po principu reciprociteta, sada i slovenački državljani za te države moraju da nabave vizu. Slično je i sa BiH, koja je sa Slovenijom na viznom režimu, iako sa važnom inovacijom - BiH od slovenačkih gradjana ne traži vizu. To je postignuto odlukom Saveta ministara BiH, a Slovenija je istovremeno olakšala postupak dobijanja slovenačke vize.

Kuriozitet o kome se malo zna jeste da Slovenija i dalje ima poseban ugovor sa Austrijom, sklopljen 1992. godine o zastupanju slovenačkih državljana i diplomatsko-konzularnoj ispomoći u državama u kojima Slovenija nema svoja DK predstavništva. Sredinom devedesetih bilo je čak i nešto polemika na tu temu, jer je taj ugovor neke podsećao na anahronistične ugovore o starateljstvu. Neki komentatori su i danas ubeđeni da bi bilo mnogo bolje da je Slovenija za tu vrstu usluge (kako je uobičajeno u svetu) zamolila neku drugu, neutralniju državu iz okruženja a ne baš Austriju, sa kojom ima ponekad i veoma napete odnose, što zbog prošlosti, a što zbog aktuelnih ne baš čistih računa, plus da je Beč u istoriji često bio slovenaeki tutor.

Priča za sebe je mali vizni rat sa Jugoslavijom. Slovenačka vlada Janeza Drnovšeka je odmah posle raspada SFRJ ekspresno uvela vize za građane Srbije i Crne Gore, a 15. maja 1992. godine uvodi i meru koju nisu uvele ni članice EU - zabranjuje ulazak u Sloveniju svim motornim vozilima sa srpskim i crnogorskim tablicama. Sledeće, 1993. godine je zaoštrila izdavanje viza još i uputstvom policiji prema kome su vize mogli da dobiju samo članovi uže rodbine slovenačkih državljana. Ta mera je ukinuta tek 1995. godine.

Slovenija je tokom devedesetih postala tranzitna država za talase izbeglica. Delimično zbog oštrog viznog režima i straha od najezde, a delimično zbog politike "retorzije", slovenački policajci na graničnim prelazima često vraćaju gradjane raznih država sa slovenačkih granica. To se ponekad dešavalo čak i gradjanima koji su dolazili po svoje penzije, ali i državljanima Litve, Latvije, Ukrajine, Makedonije, ponekad i uprkos svim medjusobnim sporazumima o ukidanju viza. Zbog takvih postupaka je sredinom devedesetih Medjunarodni savez arheologa otkazao kongres u Ljubljani, a primere zabrana ulaska raznim umetnicima - gradjanima SRJ (dečji zbor Kolibri, pisac Milorad Pavić) ima bezbroj.

Protiv takvih mera, koje su ograničavale i mnoga ljudska prava gradjana Slovenije, nije pomogla ni peticija koju je potpisala grupa slovenačkih intelektualaca, uputivši pitanje vladi nisu li njene mere "posredna podrška totalitarnim režimima i generatorima rata na Balkanu?". U to vreme su sve granice snabdevene i spiskovima sa imenima oficira JNA, za koje se znalo da u Sloveniji imaju porodice, imanje ili neku drugu ljudsku vezu, kojima je zabranjen ulazak u Sloveniju. Mnogi oficiri su uspeli da dodju do svojih kuća čak i sa uredno izdatom slovenaekom vizom, ali bi ubrzo bili proterani iz zemlje, sve iz "bezbednostnih razloga". Nekima se to desilo i više puta.

U to vreme su i izjave visokih policijskih službenika dokazivale (na primer mag. Slavka Debelaka, MUP Slovenije) da se ne radi o odlukama donesenim na osnovu nekih posebnih saznanja organa bezbednosti o rečenim pojedincima, nego o generalnoj politici koja je u mnogome podsećala na osvetu države nad onima koji su službeno proglašeni za "agresore". Jasno da domaće i međunarodno zakonodavstvo ne poznaje opštu zabranu ulaska u državu za neku odredjenu kategoriju stranaca, već se uvek traži konkretan razlog za vraćanje nekog pojedinca sa granice. U slovenačkom slučaju je, međutim, praktikovana upravo takva zabrana (za celu kategoriju ljudi - Srbe, odnosno bivše oficire JNA i njihove porodice) doduše suptilno, "diskretnom (samo)voljom službenog lica na graničnom prelazu"; time je napušten princip da su ljudska prava uvek "individualna", a mnogi pojedinci su kažnjeni rečenom administrativnom merom samo zbog pripadnosti nekoj nacionalnoj grupi ili su bili pripadnici savezne vojske.

Ovakvi spiskovi su ukinuti tek krajem devedesetih, a tadašnji ministar policije Mirko Bandelj izjavio je na jednoj konferenciji za novinare da je takva politika države bila "greška". Na promenu klime uticali su politički dogadjaji u regiji. Slovenija nije prihvatila priznanje koje je SRJ usvojila i ponudila u vreme jugoslovenskog premijera Milana Panića, da bi Jugoslaviju i sama priznala tek nekoliko godina kasnije, 1995. godine. Diplomatski odnosi na nivou uspostavljeni su odmah posle promena u srpskoj vlasti (posle 5. oktobra 2000. godine). Vize se za sada još uvek mogu dobiti samo u susednim državama i nadležnim slovenačkim konzulatima (Budimpešta, Trst, Grac), ali je stvar unekoliko olakšana posredovanjem agencija. Ipak, postupak u principu nije više tako rigidan, kao nekada. U Crnu goru građani Slovenije uprkos tome putuju bez viza, a u turističkoj sezoni čak samo sa ličnim kartama.

Sloboda putovanja prema jugu i istoku iz slovenačke perspektive ipak ne izgleda najbolje. U poslednje vreme Slovenija de facto postaje prva odbrambena linija onoga što se nekada zvalo "Festung Evropa" (Evropska tvrdjava) a danas se lepše kaže "Evropska Unija". Slovenija je vea spremna na uvodjenje Šengenskog režima, kome ae država pristupiti odmah posle ulaska u EU, što bi moglo da se desi do 2004. ili 2005. godine. Sve to zadaje mnogo glavobolja slovenačkim gradjanima uz granicu sa Hrvatskom, koji stolećima nisu znali šta je to granica; ništa manje muka će imati državljani Hrvatske, koji Austriju i Italiju još uvek doživljavaju kao "susedne zemlje". Zašto se ponekad u hrvatskim medijima diže panika povodom tog pitanja, vidi se i iz jednog pasusa šengenskog ugovora koji kaže da kontrola na granici ne sme da uključuje samo putne isprave i ispunjavanje uslova za ulazak u državu, nego i pretrage zbog "opasnosti koje ugrožavaju nacionalnu bezbednost članica ugovora". I da te pretrage ukljueuju i "pregled automobila i predmeta lica, koja žele da predju granicu". Kako to u praksi izgleda videlo se i na severnoj slovenačkoj granici, kada su austrijski carinici počeli probno da praktikuju Šengenski sporazum. Tada se na Šentilju, Ljubelju i drugim prelazima čekalo na formalnosti (koje inače ne traju ni nekoliko minuta) ponekad od tri do pet, a najšešće i do devet sati. A kako sada stvari stoje, jedino rešenje koje bi omogućilo da se "lakše diše" i putuje - što zavisi i od stabilizacije celokupnog regiona - bilo bi pomeranje "šengenske granice" na jug i istok, prema Hrvatskoj, Bosni, Jugoslaviji i tako dalje.