AIM: start



MEDIJI U TRANZICIJI : JEDNAKA POČETNA POZICIJA?

Kosovo:

Mediji na Kosovu

Violeta Oroshi - Berishaj

1.Mediji danas

Desila se dobra stvar. Ustanovljeni su standardi koje treba da se ispune kako bi se kosovsko drustvo približilo demokratskim društvima i konačno otvorilo pitanje rešavanja njegovog političkog statusa. U okviru standarda predvidjena je i obaveza koju treba da ispune kosovski mediji, što znači da bi u jednom već postignutom demokratskom društvu to izgledalo ovako:

Na Kosovu postoji spektar privatnih nezavisnih stampanih i elektronskih medija, koji pružaju pristup informacijama svim zajednicama na čitavom Kosovu.
Postoji nezavisna i efikasna regulatorna vlast za medije koji teže evropskim standardima, postavljena bez diskriminacije i na temeljima zasluga.
Govor mržnje ili bilo koji drugi oblik uznemiravanja osudjuju politički lideri, regulatorna vlast za medije i komentatori u medijima.
Javno finansirani mediji posvećuju pun i proporcionalan deo svojih resursa i izdanja svim etničkim zajednicama.

Drugim rečima, da ove standarde danas primenjuju kosovski mediji, štampani ili koji emituju radio i TV programe na albanskom i srpskom jeziku, svakako se ne bi našli u "Standardima za Kosovo". Dalji komentar je nepotreban.

Gotovo u svim tiražnim stampanim medijima na Kosovu u zaglavlju piše da su oni ili "nacionalni" ili "nezavisni". Ponekada i jesu takvi, najčešće, blago rečeno - nisu. Uredjivačka koncepcija medija je očito ustanovljena i manje-više prepoznatljiva (nismo sa "ovim", nego sa "onim"), medjutim ne i etički kodovi koje bi trebala da ima svaka od redakcija i koje bi trebali da poštuju njihovi novinari. Zbog toga se često mešaju pojmovi "sloboda govora" "sloboda štampe" i "profesionalizam". Zbog toga se često pod motom "slobode govora" podrazumeva "sloboda" da se kleveta, vredja ili nedovoljno argumentovano optužuje. Ili pak, što je u poslednje vreme postala gotovo praksa - da se pre izrečene sudske presude presudjuje ili procenjuje da li je svedok u nekom većem sudjenju (posebno koji se vode protiv zlocina) kompetentan ili ne. Indikativno je, s druge strane, da u tiražnoj štampi, a i u elektronskim medijima gotovo nema komentara ili tekstova protiv počinjenog zločina.

Moglo bi se reći da nezavisna štampa, onakva kakva je poznata u zapadnim demokratijama, jos uvek nije pustila korene na Kosovu. Nekih početaka i pokušaja ima, posebno kada su u pitanju dva glavna dnevna lista "Koha ditore" I "Zeri", ali izgleda da će biti veoma trnovit put i biti potrebno vreme, bolji uredjivački kadar i neophodno obrazovanje i iskustvo novinara, da bi moglo da se kaže da na Kosovu zaista postoji nezavisna štampa.

Situacija u elektronskim medijima je maglovitija. Javna TV Kosovo (generalni direktor Agim Zatriqi), Koha Vizioni (vlasnik Veton Suroi) I TV 21 (vlasnik Aferdita Saracini) tri su TV stanice koje su najgledanije. RTK funkcioniše po konsenzusu ("nikoga ne kritikuj - o svima samo dobro"). TV 21 pored informativnog programa uglavnom je poznat po programima zabavnog karaktera i latinoameričkim serijama, dok Koha Vizioni, koja samostalno priprema najmanji obim programa (dobar deo preuzima sa privatnih TV iz Albanije) pokušava da pridobije auditorijum sa temama koje se manje - više uspešno istražuju od strane novinara i koje često imaju spekulativan karakter. Dobro ili loše, ostaje pitanje, ali ako se pogledaju "Standardi za Kosovo", svakako će morati sve tri redakcije iznaći načine i prostor i za kritičke komentare, posebno ukoliko se registruje "govor mržnje" ili uznemiravanja usmerena prema nekoj osobi, bilo koje etničke zajednice da je. Posebno što se radi o najmasovnijem mediju. To se do danas gotovo nije moglo čuti.

Zašto je situacija u kosovskim medijima ovakva?!

Ovo jeste pitanje koje može da ima i odgovore, ali ne i neka opravdanja. Novinari na Kosovu su nekoliko puta u poslednjih 14 godina doživeli ono sto se nigde u svetu nije desilo sa medijima. Prvo, 1990 godine od strane vlasti u Srbiji ukinuto je emitovanje Radio i TV Prištine, programa na albanskom jeziku, a zatim i jedini dnevni list na albanskom jeziku "Rilindja". Preko 1500 novinara i zaposlenih ostalih profila ostalo je na ulici. Juna 1993. godine Skupština Srbije pruzima potpunu vlasničku kontrolu nad Domom štampe. U medjuvremenu, bilo je više pokušaja da se popuni medijski mrak na Kosovu. 1990. godine štampa se prvi privatni nedeljeni list "Koha", koja je bila registrovana u Hrvatskoj, ali početkom ratova u Sloveniji i Hrvatskoj prestaje i štampanje ovog lista. Novinari "Rilindje" koji su ostali bez posla, počeli su sa štampanjem novog dnevnog lista "Bujku". Počelo je štampanje još nekoliko dnevnih i nedeljnih listova, medju njima i "Koha ditore", "Bota sot" i "Kosova Sot". Mediji su se izdržavali zahvaljujući inostranim izdanjima koja su bila rentabilna, i uz pomoć stranih fondacija i zapadnih Vlada. Doprinos daje i AIM. U svojoj knjizi "Civil resistence in Kosovo", (str.111), britanski publicista Howard Clark izmedju ostalog navodi sledeće" Osnovan oktobra 1992. godine AIM (Alternatna Informatovna mreza) bio je konzistentni izvor informacija i interpretacija. Imao je albanske, srpske i mesovite dopisnike na Kosovu"…Tadašnji režim u Srbiji počeo je da "toleriše" samo štampane medije.

Neposredno pred bombardovanje NATO 1999. godine, nastupio je još jedan talas kažnjavanja medija na Kosovu. Na udaru se našao dnevni list "Kosova Sot", zbog objavljivanja novogodišnjeg kalendara na kojima su se videli pripadnici OVK. Sledeći list je bio "Gazeta Shqiptare", a zatim "Koha ditore". I ostali štampani mediji su doživljavali istu sudbinu. Ili su pristajali da plate visoke novčane kazne ili su prestajali sa štampanjem. Tokom bombardovanja, od strane srpskih snaga uništen je inventar u svim redakcijama I spaljene štamparije "Kosova Sot i "Koha ditore". Samo je još više produbljeno nepoverenje prema "onoj drugoj" strani, i postalo odlična podloga za stabilan opstanak nacionalizma i šovinizma.

Dakle, ponovo iz samog pepela, uspostavljanjem Misije OUN, na Kosovu su velikom brzinom počeli da se osnivaju mediji. Oni koji su postojali, ponovo su morali da uspostave infrastrukturu ali i nove koncepte. List "Bujku" je ponovo "vratio" stari naziv "Rilindja", ali njegovo postojanje je bilo kratko. Nekada finasiran iz budžeta, "Rilindja" nije mogla da se vrati na staro. Mogla je da postoji samo kao privatni medij. Njeno rukovodstvo neiskusno u dobijanju finansija kod inostranih donatora, ostalo je kratkih rukava. Imalo je i veliku konkurenciju na tržištu.

Kada je reč o tiražnim štampanim i glavnim elektronskim medijima na Kosovu, činjenica je da ni danas ne mogu da opstanu bez finansijske pomoći donatora. Oni su doduše sve manje prisutni na Kosovu i insistiraju na što bržem osamostaljivanju medija. Tiražni listovi ipak uspevaju da obezbede jedan deo sredstava putem prodaje, medjutim najteža je situacija u elektronskim medijima. Javna RTV Kosovo će deo sredstava obezbedjivati putem pretplate (3,5 eura u okviru racuna za struju ili telefon). Drugi deo preko marketinga, a treći će obezbedjivati preko budzeta Kosova. Medjutim, donatori ce još uvek morati "debelo" da potpomažu ovu Javnu RTV, izmedju ostalog što se u ovoj kući pripremaju programi na četiri jezika: albanskom, srpskom, bošnjackom i romskom jeziku. TV Koha Vizioni I TV 21 ipak najvećim delom opstaju zahvaljujući donacijama. Zaradu od marketinga (koja i nije obimna) moraju i dalje da "dele" sa Javnom RTK. Posebni projekti i jeftino kupljeni inostrani programi produžavaju vek ovim dvema lokalnim TV, dok same ne iznadju bolje mogućnosti. U svakom slučaju, iako ne kao RTK, imaju finansijsku podršku jednog broja donatora, ako ni zbog čega drugog, onda zbog potrebe da se na Kosovu ne emituje program samo jedne medijske kuće. Donacije se mogu dobiti i iz budžeta gotovo svih kancelarija zapadnih zemalja otvorenih na Kosovu, (koje imaju predvidjeni budžet za medije), kao još nekoliko poznatih donatorskih organizacija (Press Now, OSI, Medienhilfe, Helsinski komitet Svedske…). OSCE je od uspostavljanja njene Misije na Kosovu 1999. godine pomagao u obnovi infrastructure medija (npr:RTK), i bio otvoren i donirao one medije koji su težili profesionalnosti i multietničnosti i projekte koji se tiču podizanja nivoa profesionalnosti.

Činjenica je, takodje, da jedan broj zapadnih kancelarija dodeljuje finansijska sredstva samo odredjenom broju medija, za koje smatra da mogu biti od uticaja, ovi drugi doniraju manje medijske projekte, posebno one koji teže multietničkom i profesionalnijem novinarstvu.

RTK (Radio Televizija Kosovo) se ne predstavlja kao naslednica Radio TV Priština (RTP). Tako barem definišu njen aktuelni status u medjunarodnom stafu zaduženom za medije na Kosovu. Počela je sa emitovanjem radio programa 19. septembra 1999. godine na albanskom, srpskom i turskom jeziku. Program su pokrenuli (uz pomoć OSCE) novinari i urednici RTP (Radio TV Priština) i novi, mladi ljudi koji su tek počeli da se bave novinarstvom. Nesto kasnije počelo je emitovanje i TV programa. Oni novinari (albanske etničke pripadnosti), kojima nije data prilika da se vrate u svoju matičnu kuću očekuju od institucija Kosova da reše ovaj problem. Pokušavaju da na sudu dokažu vlasništvo nad objektima. Apeluju na gradjane Kosova da ne plaćaju pretplatu RTK…Od svega ovoga ostale su samo nade. Ostali su bez radnih mesta, bez penzija, koje su mnogi od njih i zaradili. Bivši radnici RTP jedini i imaju novinarski sindikat koji danas postoji.

Samo u glavnom gradu Kosova, Prištini, za poslednje četiri godine osnovana su dva udruženja novinara. Udruženje novinara Kosova, koje je postojalo i pre dogadjaja od 1999. godine, nastavilo je svoje postojanje, ali u njemu najmanje ima onih novinara koji su ga osnovali. Osnivanjem Federacije novinara Kosova i Asocijacija nezavisnih novinara, samo se na neki način potvrdjuje konfuzija na medijskoj sceni Kosova. Ne zbog toga što toliko udruženja postoji, vec više zbog činjenice da su novinari-članovi prelazili iz jedne u drugu novinarsku organizaciju, iako se konceptualno jedna od druge malo ili nimalo ne razlikuju. Asocijaciju profesionalnih novinara uglavnom podržava IREX, kroz zajedničke projekte (skupovi, seminari), ali i nekoliko drugih donatorskih organizacija. I pored toga, ova Asocijacija nije uspela da postane i ravnopravni član IFJ (Medjunarodne federacije novinara) već pridruženi član, što znači da se moraju ispuniti još neki uslovi. Takodje je ova Asocijacija dobila donacije i za angažovanje advokata koji će besplatno braniti novinare, iako je na godišnjoj dodeli nagrada za "Novinara Godine" izmedju ostalih u nekoliko kategorija, "smislila" i nagradu za "najneprofesionalnijeg novinara", što je najveći broj novinara poredio sa nečim što je "ravno lincu", ili sa tzv. "idejno- političkom diferencijacijom." (sprovdena na Kosovu krajem 90-tih godine) "Ova organizacija treba da brani novinare, a ne da ih napada. Same redakcije imaju mehanizme za eliminisanje neprofesionalnosti"… Ovo su bili najčešći komentari. I kao posledica, prekid saradnje jednog broja medija sa Asocijacijom profesionalnih novinara.

U okviru kancelarije Privremenog komesara za Medije zajedno sa OSCE aktuelno rade na etabliranju etičkog koda novinara u štampanim medijima. Pomaže im tim od desetak lokalnih predstavnika medija i onih koji se smatraju medijskim ekspertima. On, naravno, neće imati karakter nekakvog "Zakona o medijima", ali oni mediji koji ga budu bili prihvatili, prihvatiće i moguće konsekvence ukoliko ga budu i prekršili. Dakle, još uvek nije najsigurnije da li će baš svi štampani mediji na Kosovu prihvatiti etički kod koji ce se uskoro i doneti, ali jeste sigurno da će to biti zaista prvi korak u nastojanjima da se na Kosovu osigura dobra osnova za težnju ka profesionalnom i nezavisnom novinarstvu. Uostalom, u odnosu na njihovo dalje ponašanje zavisiće i brzina postizanja postavljenih "Standarda za Kosovo", odnosno doprinos u stvaranju tolerantnog društva.

U zavisnosti od toga koliko su današsnji mediji spremni, ili bolje rečeno hrabri, da nešto suštinski promene u dosadašnjim njihovim uredjivačkim konceptima, pre će dobiti novu generaciju čitalaca i slušalaca. Ili, možda, još uvek dosta toga zavisi od njihove procene - Da li je vreme ili ne?! Odnosno od procene, koliko su njihovi mediji od uticaja, pre svega kada se o auditorijumu radi.

Ukoliko se u obzir uzmu samo neke komponente, oni su, onakvi kakvi jesu, veoma uticajni. Prvo, nivo obrazovanja ukupnog stanovništva Kosova nije toliko visok, što znači da su ozbiljno smanjene šanse za stvaranje sopstvenog mišljenja. Drugo, još uvek je nepopularno iznošenje "drugačijeg mišljenja", što znači da je nivo straha još uvek oko crvene crte. Dogadjaji iz 1999. godine i nesreće koje su sami stanovnici Kosova doživeli, često se koriste za podsticanje emocija i održavanje tenzija…

Zakon o medijima ne postoji, jer do sada nije postojao koncenzus. Neki su smatrali da je neophodan, drugi da nije potreban. Ipak, očekuje se da bude donet pre predstojećih opštih izbora zakazanih za 23. oktobar. Inače, osim nekih manjih novčanih kazni koje su izrečene nekim lokalnim medijima zbog nekorektnosti i upotrebe jezika mržnje (od strane Privremenog komesara za medije), svelo se sve uglavnom, samo na retke opomene.1. Februara 2000 godine Bernard Kushner ( šef civilne Misije na Kosovu 1999 -2000), doneo je Uredbu 2000/4 kojom je na neki način ozvaničen kriterij ponašanja i sankcija prema medijima koji koriste jezik mržnje. Nakon ubistva jednog pripadnika srpske nacionalnosti zaposlenog u UNMIK-u, a za kojeg je dnevni list "DITA", (više se ne štampa) pisao da je umešan u ratne zlocine nad Albancima i pritom objavila njegovu adresu stanovanja, Kushner je tada izjavio: "Danas se osećam kao Srbin". Privremeni komesar za medije je veoma brzo nakon ovog ubistva, ( na osnovu dve Kušnerove uredbe) doneo dve regulative (2000/36, 2000/37), koje je trebalo da poštuju štampani i elektronski mediji. One izmedju ostalog sadrže i oštre kaznene mere, kako novčane, tako i kazne zatvorom, za one koji ne budu prihvatili ove principe. Medjutim, čini se da ove uredbe ni do danas nisu nasle široku primenu, odnosno u startu (ili bolje rečeno pre samog njihovog stupanja na snagu juna 2000 godine) prema njima je stvoren otpor predstavnika medija.Posebno nakon odluke Kušnera da kao kaznenu meru tadašnji dnevni list "DITA" obustavi štampanje nedelju dana. "To je isto radila i srpska vlast", komentarisano je u medijskim krugovima.

I najzad , nije bilo primera da je novinar tužio nekoga ili da je novinar tužen.

Medjutim, s druge strane, dosta je onih novinara koji kažu da svoj posao ne mogu da obavljaju korektno, posebno da ne mogu da se bave tzv. istraživačkim novinarstvom.

Prema poslednjim istraživanjima Departmana za medije pri OSCE 2001. godine, odnosno na osnovu ankete sprovedene medju 75 novinara albanske i srpske etničke pripadnosti, proizašlo je da je ukupno 39 odsto njih bilo izloženo raznim pretnjama tokom pokušaja da istraže odredjenu temu. 19 odsto se izjasnilo da su im upućivane fizičke pretnje, 9 odsto da su pretnje dobijali od strane lokalnih zvaničnika, isto toliko su se pozalili na prepreke, a 7 odsto je izjavilo da su bili žrtve direktnih fizičkih napada. 46 odsto je tvrdilo da su im pretile javne ličnosti, političari ili njihovi predstavnici, 33 odsto je dobilo anonimne pretnje, a 12 odsto je bilo izloženo pretnjama odredjenih grupa organizavanog zločina. Sve je ostalo na ovoj statistici i konstataciji da novinari spadaju u krug najnezaštićenijih kategorija na Kosovu.

Ako se sve ove komponente uzmu u obzir, može se ustvrditi da je deo medija na Kosovu u svojevrsnoj i bezizlaznoj krizi, ali i da manji broj njih ima dobru priliku da postanu uistinu profesionalni i nezavisni, da vise služe njegovim gradjanima, ne odredjenim političkim krugovima ili pojedincima. U tome će želeti da im pomognu i inostrani donatori, koji će, u stvari, u postizanju ovog cilja sve više tražiti opravdanje za uloženi novac.