AIM: start



TUE, 12 FEB 2002 07:56:01 GMT

Reportaža iz Čajniča: Od bogatstva do bijede

Banjaluka, 12. Februar 2002. (AIM)

Mnogo se istorije sleglo, a ništa manje i proteklo kroz istočno-bosansku varošicu Čajniče, jednu od najznačjnijih stanica na nekadašnjem dugom trgovačkom putu Dubrovnik - Carigrad, a potom i ništa manje značajnu stanicu na socijalističkom putu pod nazivom "Putevima AVNOJ-a". Istorija Čajniča kazuje i da je ovaj gradić još davne 1873.godine dobio telefonsku centralu, 1929. električnu energiju, a 1935. kliniku za plućne bolesti. Godinu dana kasnije, na klizalištu ispred hotela "Čajniče" održana je prva hokejaška utakmica na Balkanu. A onda, druge godine Drugog svetskog rata, tačnije 1.marta 1942. u Čajniču je osnovana Druga proleterska brigada, da bi u leto 1997.godine u istom gradu održana osnivačka skupština četničkog Ravnogorskog pokreta.

Pre nego što je 1992.godine buknuo ratni požar u Bosni, u opštini Čajniče je živelo blizu desetak hiljada stanovnika, a kako je zabeleženo u opštinskim knjigama i verovatno nekim predratnim beležnicama, Srba je bilo više nego Bošnjaka. Zabeleženo je i da se u Čajničkoj opštini živelo dobro, da se letnjih meseci na terasi hotela Čajniče" nije mogla naći slobodna stolica, da su plate u državnim drvnoprerađivačkim preduzećima bile blizu hiljadu maraka, da je u Osnovnoj školi "Druga proleterska" bilo oko 1.200 đaka (a danas 564) i da je većina komšija Srba i Muslimana išla jedna drugima na naselja, svadbe i ispraćaje u vojsku. A u obližnjim gradovima, Goraždu, Višegradu, Foči i Rudom govorilo se da su Čajničani "neotesane rmpalije koje posle treće pive pesnicom mogu da probiju, a glavom da otvore svaka vrata". Čak se i pričalo da Mujo i Haso, glavni junaci hiljade i hiljade viceva, žive negde oko Čajniča, dok je Fata iz gradskog jezgra.

Onda su Mujo, Haso i Fata otišli iz Čajniča. Danas u čajničkoj opštini živi oko 6.000 Srba i nekoliko stotina Bošnjaka, povratnika. Zvanični predstavnici opštine kažu da u Čajniču trenutno ima oko hiljadu srpskih izbegica, mahom iz Goražda.

U Čajniču se danas mogu dobiti odgovori na mnoga pitanja, osim na jedno - koliki je prosek zarada zaposlenih? Zapravo, u ovoj opštini malo šta radi i još manje neko prima plate. Oko 400 zaposlenih u DP "Stakorina" već nekoliko meseci ne ulaze u pogone niti prima plate. Slično je i u Trikotaži "Vrelo", čijih 200 radnika tek obiđe fabriku. U SO Čajniče priznaju da celu opštinu praktično izdržava oko 150 zaposlenih u Šumskom gazdinstvu "Vučevica". "Po izlasku iz rata prva vlada Republike Srpske je bila suočena sa privrednim i socijalnim problemima rubnih opština kao što je Čajniče i ta vlada je imala razumevanja za nas. Međutim, sa vladom Milorada Dodika nastupili su vrlo teški dana i za Republiku Srpsku i za Čajniče. Dolaskom vlade Mladena Ivanića uočava se pomak napred i otuda očekujemo da će ove godine doći do konsolidacije tržišta, suzbijanja sive ekonomije.", priča načelnik opštine, dr Duško Kornjača.

Početkom rata u samom Čajniču nije bilo ratnih okršaja, zločina, niti zatvora i zatvorenika, niti bilo čega što je obeležilo početak rata u, recimo, Sarajevu ili Goraždu. Neki kažu da je sve proteklo "kako valja", tačnije da su većinski Srbi "mirno ispratili Muslimane iz Čajniča" ponajviše zahvaljujući dr Dušku Kornjači, koga su, međutim, kasnijih ratnih, pa i mirnodopskih godina u Sarajevu i šire u Federaciji BiH, nazivali raznim imenima, počev od "vođa četničkih bandi", do "najveći srpski ratni zločinac na istoku Bosne", dok je istovremeno i na Palama i u Banjaluci slovio za jednog od "najtvđih Srba na istoku Republike Srpske" i za "najvećeg poštovaoca imena i dela Ratka Mladića i Radovana Karadžića." Sve se to odavno pročulo i do Banjaluke i Beograda, gde se, opet, u nekim novinarskim krugovima dr Kornjača pominjao kao jako zanimljiva, odnosno posve misteriozna ličnost i zaključivalo da po njegovoj ratnoj stazi ne treba baš puno čačkati, pa otuda ni odlaziti u Čajniče. Zbog svega po malo, uključujući i "nezgodnu" putnu komunikaciju, Čajniče je godinama bilo daleko i za reportere.

Dr Duško Kornjača je, zapravo, bio prvi predsednik ratnog prdsedništva Čajniča, a potom je preuzeo i do danas ostao u prvoj opštinskoj fotelji, koja se najpre nazivala predsednička, a danas - načelnička. Istovremno je, kaže, obavljao i danas obavlja lekarske poslove (internista), stara se o obezbeđivanju humanitarne pomoći, predsedava lokalnim SDS-om, koji u koaliciji sa Radikalnom strankom Republike Srpske ima većinu u lokalnom parlamentu, odnosno ima 11 od ukupno 17 odborničkih mesta. "Desilo se odjednom zlo. Država se raspala, vlast nije funkcionisala, sve je bilo prepušteno običnim ljudima. U tim trenucima, kad se probudila i neka nacionalna netrepljivost, jedni naspram drugih našli su se ljudi raznih poriva, raznih raspoloženja, a neki sigurno željni i osvete za nešto, od nekad. Trebalo je, dakle, sprečiti sukobe, moguće zločine, rušenja. Ipak, zajedno sa ljudima koji su delili moje mišljenje sprečena je katastrofa. Rekli smo Muslimanima sve i na kraju im pomogli da se prebace na teritoriju koja je bezbedna", kaže danas dr Duško Kornjača.

Na pojedine bošnjačke optužbe da je "vođa četnika" i slično, objavljene pre nekoliko dana u sarajevskom listu "Dnevni avaz", dr Kornjača odgovara da je spreman da sa svakim razgovara o svojoj ratnoj ulozi, a da će zbog laži u "Dnevnom avazu" tužiti ovaj list. "Ima ljudi iz Goražda koji su o meni govorili kao o velikom četniku, a sada dolaze kod mene u Čajniče da im pomognem da završe neke poslove. Ja samo hoću da kažem da Duško Kornjača nije pripadao vremenu zla, već je samo obreo u vremnu zla i pokušao da učini najbolje da zaštiti ljude. Da je to tako može vam posvedočiti i veliki broj Bošnjaka koji mi danas odaju zahvalnost što sam im pomogao na početku rata", uverava dr Kornjača.

O vremenu današnjem u Čajniču, u kojem i sam priznaje da su minule naconalne strasti, dr Kornjača kaže da je, pre svega srpski narod postao svestan pozicije u kojoj se nalazi. Priča: "Narodu je preko glave sukoba i svađa i sad ima velikih poteškoća u ostvarivanju egzistencije i sve svoje napore je usmerio u tom pravcu - pravcu preživljavanja. U toj brizi za svoju budućnost on je stavio u zapećak neke druge prioritete, uključujući i nacionalni interes koji mu je bio prioritetan pre i tokom rata. Kod srpskog naroda je istovremeno posve sazrela svest da imovina koja je bila nečije vlasništvo treba da se vrati pređašnjem vlasniku. Otuda i imamo povratak Bošnjaka na njihova pređašnja imanja. Trenutno, taj povratak je intezivan u seoskim i prigradskim naseljima, dok u samom gradu trenutno imamo samo jednog povratnika". Kaže da je to realnost koju I on poštuje I misli da da se sa nekim tvrdokornostima i ubeđenjima od pre deset godina danas ne možete ništa uraditi. "Samo možete naneti štetu i sebi i svom narodu.", zaključuje dr Kornjača.

Preko puta trošne zgrade SO Čajniče, nalazi se OŠ "Jovan Dučić" u kojoj je danas duplo manje đaka nego u školskoj 1990/91.godini i nekoliko puta manje školskog pribora, učitelja. Mališani iz škole nemaju bioskop, nemaju mogućnost da vide neke dečije pozorišne predstave, a samo učenici osmih i četvrtih razreda imaju godišnje ekskurziju, i to po dan-dva. "U školi se strašno osećaju posledice i rata i poratnog siromaštva. Evo, trenutno nemamo grejanja u školi, a što se tiče školskog pribora, puno improvizujemo", kaže školski pedagog, Milica Mašić, pominjući i da zbog nedostatka nastavnog kadra u školi trenutno predaje šest učitelja, penzionera. "Strašno je što u školi trenutno imamo 45 dece poginulih boraca, desetoro dece je i bez oca i bez majke, imamo i 31 dete čiji su očevi invalidi rata, a mnogo je i dece čiji roditelji nemaju zaposlenje. Teško je i zaposlenima u školi. Znate, plate su male i kasne.", kaže Milica Mašić.

Na pitanje ima li u školi droge i maloletničkog kriminala, Milica odmahuje glavom, zaključujući da su uprkos svih nevolja koje ih čekaju u školi i kod kuće, mališani vrlo dobri i da se, čak, na školskim odmorima ne igraju ratnih igara.

Ispred Srednjoškolskog centra "Petar Petrović Njegoš" zatičemo grupu učenika i nastavnika kako iz gomila zaostalog snega i leda izvlače drva. Pričaju o svemu. "Šuti, bolan, pa ovde nema ni cigara, a kamo li droge. Nema ovde ništa za mlade, osim poneki kafić. Naše tri drugarice su se udale u šesnaestoj. Jeste tu bilo ljubavi, ali udati se u šesnaestoj, ej. Ma, retko koga privlače plave oči i lep osmeh, ovde je, bolan, ljubav kad frajer ima "audi" i "kafić". Što, pa ako ima love može nabaviti i plava sočiva. Svi mi planiramo da završimo školu pa odemo negde napolje, u inostranstvo. Ovde nema ništa. Imam 17 godina i disko-klub sam jedino video na televiziji. Ne znam šta će biti sa Čajničem ako svi negde odemo, ali znam šta će biti sa nama ako ovde ostanemo. Možda i ostanemo, možda se sve promeni na bolje.", pričali su srednjoškolci.

I dok su Dijana, Miroslav, Željko, Dragana i ostali šesnaestogodišnjaci i sedamnaestogodišnjaci ipak zagledani u neki put, 66-ogodišnji Radisav Drobnjak i njegov dve godine mlađi prijatelj, Zdravko Čukurilo su pri kraju svog puta prinuđeni da rade kao čistači. Zatekli smo ih na radnom mestu, na ulici. "Nema se za život. Penzija mala, pa je nema. Onda sam potpisao sa Čistoćom ugovor o delu i, evo, iako sam u penziji, čistim ulice. Plata bi trebala biti 80 maraka, ali je nema. Radio sam nekad u Goraždu, u "Gradini". Bilo je dobro vreme.", kaže Radisav.

"Dobro vreme" je pomenula i recepcionarka u hotelu "Čajniče", Rada Dačević. "Eee, nekad nismo imali vremena da popijemo ni kafu, a danas nigde gosta, nigde nikoga osim 13 izbeglica koje su smeštene u šest soba. Platu nismo primili godinu dana, hotel je u jako lošem stanju, nema grejanja, nema.", zastade Rada, pa se vrati u sedamdesete i ekskurzije, prepun hotel, muziku i pesmu do zore... Čini se da u današnjoj Bosni nema većih uzdaha za "onim vremenom" od uzdaha recepcionara.

Odlazeći iz Čajniča srećemo poznanike iz Srednjoškolskog centra. Mašu nam i smeju se. Svako na svetu bi poželeo sreću toj deci!

Zoran Tmušić (AIM)