AIM: start



FRI, 18 OCT 2002 15:58:18 GMT

Novinari između čekića i nakovnja

AIM Skopje, 17. 10. 2002.

Nedavno su dvojica novinara beogradskog nedeljnika “Vreme” svedočila pred sudijama Haškog tribunala u procesu protiv Slobodana Miloševića. To je u Srbiji otvorilo dilemu da li uopšte novinari treba da svedoče pred Sudom, kada i u kojim slučajevima i da li se to i u kojoj meri kosi sa novinarskim kodeksom i uopšte njihovom profesijom.

I makedonski novinari se ponekad nađu pred Sudom. Međutim, za razliku od svojih srpskih kolega, oni uglavnom svedoče protiv onih od kojih su dobijali batine ili "zaradili" poneki šrapnel od nesmotrenog pokazivanja streljačkih veština, kao u slučaju sa bivšim ministrom policije, Ljubetom Boškovskim.

U podeli svih iskušenja tranzicionog prilagođavanja Makedonije zahtevima vremena koje dolazi, pored relativno niskog vrednovanja njihovog rada, ovdašnji novinari, na žalost, sve češće dobijaju i po - turu. Takav je bio i slučaj novinara kumanovskog lokalnog radija "Tumba", Zorana Božinovskog, koji je, i to na svom radnom mestu, bukvalno bio pretučen. To je "prelilo čašu" strpljenja, pa su poslanici javne reči odlučili da više ne sede skrštenih ruku i nemo posmatraju učestalo atakovanje na njih samo zato što se nekom patrijskom "vojniku" ne sviđa njihovo iznošenje istine.

Pored oštrog pera, kojim svakodnevno bockaju, novinari znaju da budu i ironični. Tako je bilo i za vreme jednog od najvećih protesta makedonskih novinara održanog nedavno ispred Ministarstva unutrašnjih poslova u Skoplju. Podižući glas protiv učestalih napada na njih, oni su na sebi nosili majice sa natpisom: "Ovde smo – tucite nas". Poznati skopski karikaturista, Darko Marković, u svojoj redovnoj crtanoj kolumni "Pecko" u listu "Dnevnik", upozorio je kolege da odlazeći ministar policije Ljube Boškovski baš najbolje ne razume ironiju, pa se, možda, zato i ne bi trebalo igrati prizivanjem - nasilnika.

Pored učestali protesta novinara, koja su u ovdašnjoj javnosti naišla na puno odobravanje, Udruženje novinara Makedonije priprema i inicijativu o izmeni zakonske regulative, kako bi se ubuduće svaki napad na novinara sankcionisao kao atak na - službeno lice. Ovaj predlog će biti upućen novom sazivu makedonskog parlamenta, a da ironija bude veća, prvi koji se "prijavio" da podrži zahteve novinara bio je upravo kontroverzni odlazeći ministar policije Ljube Boškovski, čiji su "lavovi" besomučno pretukli nesrećnog novinara Božinovskog u studiju kumanovskog radija.

Sve češći ataci na novinare u poslednjih nekoliko godina doveli su Makedoniju na neslavnu listu zemalja u kojima raste profesionalni rizik za novinare. Iako ima primera i običnog banditizma, ipak, u najvećem broju slučajeva reč je o politički motivisanom ili politički instruiranom nasilju nad novinarima, sve sa ciljem ostvarenja kontrole nad uredjivačkkom politikom ili izazivanja talasa straha, koji će ućutkati neprijatne glasove istine.

Da su makedonski novinari bukvalno prepušteni sami sebi i svojoj profesiji, dakle potpuno nezaštićeni, potvrdjuje surova činjenica da ni jedan od preko 40-tak brutalnih napada na novinare ili njihovog zaplašivanja - nije zakonski sankcionisan, niti je ikana neki od nasilnika završio na sudu. Sa druge strane, Republika Makedonija do sada ni na koji način nije stavila do znanja da ozbiljno namerava da prekine taj krug nasilja nad novinarima. Samo u poslednjih nekoliko meseci, osim Božinovskog, napadani su i tučeni novinari u Vinici, Strumici, Ohridu, Tetovu, a zbog neshvatljive nesmostrenosti i streljačke "igre" ministra Boškovskog sa bacačem granata zavnim "žabica", tokom jedne policijeske vežbe, medju povredjenima je bila i jedna mlada novinarka skopskog "Dnevnika". Ako je lane, za vreme ratnih sukoba u zemlji, rizik novinarske profesije bio neminovan, sada se ataci na "dežurne krivce" ničim ne mogu opravdati.

Sa druge strane, najveći deo makedonskih novinara, u zemlji gde prosečna zarada "varira" oko 150 evra, suočen je sa svim izazovima egzistencijalne i statusne borbe. Ako se izuzmu srećnici u nekim privatnim, neretko inostranim parama finasiranim medijima, gde su plate po pravilu "poslovna tajna", ali, ipak, relativno pristojne, najveći broj makedonskih žurnalista ne zaradjuje više od 200 evra mesečno.

U ovakvoj situaciji, nalazeći se između čekića i nakovnja, odnosno pritisaka sa jedne i materijalne nesigurnosti, sa druge strane, pojedini novinari, ali i cele informativne kuće, doduše prikriveno, neretko savijaju glavu i pokušavaju da što bolje unovče svoje “dobre usluge”. To je posebno bilo vidljivo za vreme partijskih sučeljavanja na tek završenim opštim izborima u Makedoniji, gde su neki novinari, samoinicijativno ili po nalogu svojih matičnih kuća, verovatno za "debele pare" potvrdili svoje sluganstvo političarima. Otud i ocena da - sve dok su mediji ekonomski zavisni ne može se očekivati da oni rade nezavisno. Jer, oni su istovremeno izloženi i uticaju vlasti i političkih partija i određenih centara ekonomske moći. A pod tolikim pritiskom znaju da pokleknu i najjači. Drugim rečima, veoma tanka linija između medija i politike uvek u sebi nosi opasnost od korupcije, koja je bez sumnje, možda ne u tako velikoj meri, prisutna i u medijima i među pojedinim novinarima.

DUŠAN JOKSIĆ